Кад год у својим снимцима кажем како једемо неку намирницу као што је тахини, обавезно се јављају људи који ме критикују што користим храну која није са нашег подручја и није део наше традиције. Знајући да ни неке од главних наших „традиционалних“ намирница као што су: кукуруз, кромпир, паприка и др. нису заправо наше и да су у неком тренутку донете код нас, мало сам се позабавио истраживањем, чисто да видим које су све намирнице донете са других крајева Земље, а и шта бисмо ми данас јели ако не бисмо користили такву храну.
Које биљке, које се користе за исхрану у Србији, потичу са других географских подручја?
Многе биљке које су данас саставни део исхране у Србији нису аутохтоне, већ су донете из других делова света. Ево списка неких најзначајнијих биљака које се користе у исхрани, а потичу са других географских подручја:
Кромпир – пореклом из Јужне Америке, тачније из области Анда.
Кукуруз – такође пореклом из Америке, где су га домородачки народи узгајали.
Парадајз – пореклом из Централне и Јужне Америке.
Паприка – потиче из Централне и Јужне Америке.
Боранија (пасуљ) – пореклом из Централне и Јужне Америке, као и већина врста пасуља.
Сунцокрет – пореклом из Северне Америке.
Шаргарепа – пореклом из Централне Азије, највероватније из Авганистана.
Спанаћ – пореклом из Персије (данашњи Иран).
Лубеница – пореклом из Африке.
Кикирики – пореклом из Јужне Америке.
Пиринач – пореклом из Јужне и Југоисточне Азије.
Тиква – пореклом из Централне Америке.
Краставац – пореклом из Индије.
Броколи и карфиол – култивисане форме потичу из Медитерана, али њихово порекло је шире из Западне Азије.
У случају да ниједна биљка није донета на просторе Србије, шта бисмо данас имали за јело? Које су то биљке?
Ако бисмо се ослонили искључиво на аутохтоне биљке, односно оне које су присутне на овим просторима пре доласка биљака из других делова света, исхрана би изгледала знатно другачије. Ево које биљке бисмо имали за јело у Србији у том случају:
Житарице:
Пшеница – пшеница је стара култура на овим просторима и једна од главних намирница.
Јечам – један од најстаријих житарица на Балкану.
Раж – аутохтона житарица која је такође била важан део исхране.
Овaс – овaс је такође стара култура на овим просторима.
Воће:
Шљива – аутохтона је на овим просторима и веома важна у традиционалној исхрани.
Дрењина – једна од најстаријих врста воћа на Балкану.
Орах – расте природно у региону.
Лешник – домаћи лешник је природан за овај регион.
Крушка – неке сорте крушке су аутохтоне за Европу, укључујући Балкан.
Јабука – иако данас познате сорте јабуке имају сложено порекло, јабуке су аутохтоне у Европи.
Поврће и махунарке:
Купус – купус је аутохтон у Европи, укључујући и Балкан.
Репа – веома стара биљка која се користила у исхрани пре него што су увезене друге културе.
Блитва – биљка која је стара у Европи, посебно у приморским деловима.
Бели лук – домаћи у овом региону и дуго присутан у исхрани.
Лук – пореклом из Европе и дуго се користи у исхрани.
Радич и сличне салате – неке врсте салата и дивљих биљака су аутохтоне.
Гљиве:
Јестиве гљиве као што су вргањи, лисичарке и друге врсте које расту у шумама Србије биле би део исхране.
Мед – иако није биљка, пчеларство и коришћење меда је присутно на овим просторима од давнина и било би важан извор природног заслађивача.
Исхрана у прошлости у овом региону била би базирана на житарицама, дивљем воћу, поврћу, гљивама и пчеларству, али би недостајале многе данас познате намирнице попут кромпира, кукуруза, парадајза, паприке и других биљака које су касније донете.
Исто тако и за животиње које се користе за исхрану (месо, јаја, млеко), које су све дошле из других географских подручија?
Животиње које су донете из других географских подручја и користе се у исхрани у Србији:
Кокошка – пореклом је из југоисточне Азије, где је прво припитомљена, а затим је стигла у Европу и Балкан. Данас је један од главних извора меса и јаја.
Говедо (крава) – домаће говече потиче од дивљег турова који је изумро. Природно станиште му је била Европа, али припитомљено говече је развијено на Блиском Истоку и уведено у Европу.
Свиња – пореклом из Азије, касније припитомљена на Блиском Истоку и донета у Европу.
Патка – припитомљена у Азији, посебно у Кини, и касније се проширила на Европу.
Пилићи и ћурке – пилићи су пореклом из југоисточне Азије, док су ћурке пореклом из Северне Америке.
Коза – пореклом из Блиског Истока, одатле се проширила у Европу.
Овца – пореклом са Блиског Истока, припитомљена пре више хиљада година и касније уведена у Европу.
Зец (кунић) – европски кунић је домаћа животиња, али је и овде донесен из дивљих популација.
Шта бисмо данас јели да ниједна животиња није донета са других географских подручја?
Ако бисмо се ослањали само на аутохтоне животиње, исхрана би била много ограниченија у поређењу са данашњом. Ево шта бисмо имали на располагању:
Дивље животиње: На овим просторима су аутохтоне врсте попут:
Јелен – аутохтон у Европи, укључујући Балкан.
Срна – аутохтона врста у шумама Србије.
Вепар (дивља свиња) – аутохтона врста на овим просторима.
Зец (дивљи) – природан за овај регион и део дивљачи која се лови.
Медвед – иако није редовна храна, у прошлости су медведи ловљени и коришћени за исхрану.
Дивље птице: различите врсте дивљих птица као што су јаребица, фазан, дивље патке и гуске су аутохтоне и ловио их је човек.
Рибе:
Шаран – аутохтона риба у слатким водама Србије.
Смуђ, штука, сом и друге слатководне рибе које живе у рекама и језерима Србије биле би важан део исхране.
Мед – мед и пчеларство су од давнина присутни на овим просторима, и мед би био важан део исхране.
Јаја дивљих птица: људи су сакупљали јаја дивљих птица, што би такође било део исхране.
Млечни производи: Без припитомљених крава, оваца и коза, млеко и млечни производи не би били доступни у модерној форми.
Да ниједна животиња није донета на просторе Србије, људи би се ослањали углавном на лов дивљих животиња као што су јелени, дивље свиње, зечеви и разне дивље птице. Риболов би био важан извор хране, а мед би био једини извор природних шећера. Млечни производи и домаће животиње које данас користимо за месо, млеко и јаја не би били део исхране у традиционалном смислу.
Закључак:
Ето, драги моји љубитељи традиције, ако неко користи кромпир, кукуруз, паприку, парадајз и друге наведене донете културе, онда слободно може да користи и друге стране намирнице попут сусама, авокада, лимуна и др. а да додатно не наруши традицију.
Традиција је нешто што се гради и ми смо ти који граде традицију будућности.
Као што наши преци нису имали проблем да усвоје са друге стране нешто што ваља, тако ни ми не бисмо требали да престанемо то да радимо.