Перфекционизам није врлина.
Врлине су одговорност, марљивост, уредност, обраћање пажње на детаље, тачност итд.
Перфекционизам је заправо одбрамбени механизам којим покушавамо да избегнемо страх од критике. Тај страх чини да људи не раде на ономе што би хтели и за шта имају таленат и визију, већ чекају да достигну ниво већ озбиљно увежбаних људи па да онда почну званично да се тиме баве. Не знају да без активног јавног бављења тиме НЕ МОГУ да достигну тај ниво који желе. Тако остају спутани целог живота. Знам такве људе, изузетно обдарене, али затворене у себе и своја четири зида.
Требамо се одупрети том страху и кренути потпуно јавно своју делатност на нивоу на којем смо. Временом ће да се јављају мале прилике, па све веће и веће, као и успеси мали па све већи и већи. Ти успеси ће нас држати да истрајемо у изузетно ташком свакодневном развијању својих дарова. Наши ситни успеси и напредовање ће нам дати елана да издржимо више од оних који се развијају у оквиру своје собе у потпуној монотонији. И тек након неког времена ће се видети напредак и разлика између једних и других.
Није лако. Треба бити јунак, стегнути зубе и издржати тешки почетак. Заправо, ништа страшно се на том тешком почетку ни неће десити. Неупоредиво је страшније да наши таланти остану закопани под замљом нашега тела.
Перфекционизам и ја
Богу хвала, па ја немам тај страх од критике. Имам многе друге страхове, али од критике не.
Захваљујући томе сам био слободан да, иако имам лаичко површно знање црквенословенског језика, направим јутјуб канал, па касније и сајт за учење истог. Они су ми донели многа драга познанства, а потом и клијенте којима сам држао часове црквенословенског.
Потом сам направио овај сајт „Фрулица“ причајући о стварима у којима такође нисам стручан, али у које сам велики заљубљеник. Потом сам отворио и истоимени јутјуб канал, где сам прилично трапаво износио своје идеје и ставове и такође смотано свирао фрулу. У међувремену свака од поменутих вештина се усавршава а ја настављам са радом и полако резултати постају све бољи и бољи. Повезујем се са новим људима који ми помажу око видео продукције, саветују ме за моју појаву на снимцима, показују ми како да боље свирам фрулу…
И тако сада имам још већи елан да наставим јер доживљавам и осећам како се цела прича полако гради, напредује и укључује све већи број људи. Знам многе људе који неби ништа од овога ни покушали на мом месту.
Дакле, немам намеру да се хвалим, само наводим сопствени пример како и зашто не смемо да допустимо да нас перфекционизам (страх од критике) кочи и спречава да уопште почнемо.
Негативни пример перфекционизма
Ево и супротног примера. На жалост, то је мој добри друг још из детињства. Он је много способнији од мене у многим стварима, али ћемо да узмемо музику за пример.
Он је после мене кренуо да свира гитару и веома брзо је доста тога научио и формирао стил свирања другачији од мог, али је изузено креативнији од мене, са морем инспирације и компонованих песама. Међутим, те песме стоје код њега на сигурном и нису изашле из његове собе. Такође, он је спонтано почео и да вежба певање, па је имао наступе са неколико локалних бендова чак је био и предгрупа Рибљој Чорби, Керберу…ако се не варам. У тим локалним бендовима се није уклапао и та сарадња није дуго трајала.
Он заправо машта о томе да крене сам у „анплагд“ свирке по кафићима. За то је по мом мишљењу апсолутно способан и спреман. Али године и деценије полако пролазе а он идаље није имао ниједну самосталну свирку. Само треба да увежба песме. Технику има и за певање и за свирање, али тај страх га одбија да уопште помисли да је спреман докле год то не звучи попут активних музичара које смо ми виђали по кафићима, а који иначе то раде годинама. Он је ту упао у замку јер просто нико не може у соби да постигне тај ниво наступа који би постигао живом свирком. Јер није све ни у извођењу. Има ту и комуникације са публиком, држања, стварања атмосфере, опуштеност и природност на наступу итд. Све то ће му недостајати докле год не одсвира одређени број свирки. И сада све стоји и тако у недоглед.
Шта би било кад би било
А да је кренуо са наступима одмах, сада би био познат у целој Србији, то сам апсолутно сигуран. Само да је стег’о зубе, запушио уши за критике и јурнуо напред.
Зато, ако можете да пошаљете овај чланак пријатељима који су у сличној ситуацији. Можда ће им ово помоћи да преброде перфекционизам. Тиме бисмо ви и ја учинили велико дело.
Искрено, не свиђа ми се тон овог текста јер може да се стекне утисак да ово пишем са неке висине „ја ове грешке не правим, а други требају тако и тако да раде“. Зато ћу морати да напишем текст и о некој од својих многобројних слабости, па да прикажем своју немогућност да урадим оно што бих требао и желео.
Обзиром да сте дошли до краја странице, можда ће вас занимати да погледате још неки чланак на мом Блогу или да погледате да ли вам се свиђа нешто из наше продавнице.
У сваком случају, хвала на читању.