Подстичите децу од најранијег доба да раде оно што воле. Што раније, то боље. Не постоји прерано. Ако дете и са годину дана воли да црта (жврља), дајте му нека црта колико год хоће. У почетку је то само жврљање, али ће ићи на боље.
Ако развија свој Богом дани таленат од малена, оно има велике шансе да буде изузетно добро у томе и да се његов рад истиче од других и препознаје. Оно од тога касније може да гради своју каријеру и да буде испуњено и срећно јер ради оно што воли и живи онако како њему одговара.
Шта више можете да пожелите свом детету?
Да се школује за неку њему небитну делатност и да нађе посао који не воли и да му тај посао диктира начин живота који му не одговара? Само зато што ви мислите да ће имати више новца?
Прво: откуд ви знате, можда би дете својим талентима зарађивало и више него што би зарадило у каријери коју му Ви намећете? Откуд знате?
Друго: и да јесте у праву, да зараћује више, шта ће му новац ако није срећан? Замислите ви да вас неко пошаље у Сахару да тамо радите у неком објекту, нафтној бушотини и сл. само зато што је добро плаћено. 2000 евра, 3000 евра нпр. Вау! Какве паре! После ћете имати и одличну пензију.
Идите ви у Сахару и тамо проведите својих најбољих 40-45 година живота. У пустињи? Без пријатеља и породице, само колеге које не можете да бирате. Отуђени од људи са којима желите да се виђате? У земљи пустој и безводној, где нема сврхе излазити ван објеката. Да ли би сте то желели себи? Верујте ми, то исто радите својој деци уколико их убеђујете да уче и раде нешто друго осим онога што их занима.
Ослушните дете
Свако дете зна шта воли и чему тежи. Дете има визију, машта и верује у свој дар све док га ви не убедите у то да оно не вреди ништа посебно и да нема сврхе радити на томе о чему машта.
Не морате ви речима да порушите веру детета у његов дар. Довољно је да ВИ не верујете, па ће дете то да осети кроз тон којим говорите о његовим даровима. Када говорите њему директно, а и када чује како говорите другима.
Аналогија
Замислите да водите дете на такмичење, па сретнете другарицу и кажете јој „идем овамо, дете има неко такмичење, па ајде да га одведем, нема ко“. А замислите да возите Новака Ђоковиђа на тениски турнир, како бисте рекли? „Идем са Новаком на турнир да их покидамо!“
То је разлика између веровања и неверовања у дететов успех. Ту вашу неверицу деца осете. А деца стварају слику о себи најпре сакупљајући информације од својих родитеља. Па ако дете види да његови суперхероји тата и мама сматрају да је губљење времена да га воде у музичку школу, на цртање, литерарне конкурсе… Без да сте то рекли, само ако осете да их водите ради реда, ако само осете да се ВИ не надате да ишта буде од тога, да је то губљење времена и да не верујете да ће дете да успе, оно ће да створи негативну слику о себи и закључити: „па ја изгледа да и нисам ништа посебно. Што да се цимам безвезе и да малтретирам родитеље да и они губе време? Нећу више да им сметам, одустаћу од овога.“
Последице губитка вере у себе.
То вам је најбољи начин да унесрећите своје дете. Ето, да вам кажем. Да му угасите све амбиције засноване на талентима и да га гурнете у калуп школе и посла који не воли и да цео живот покушава да се уклопи негде где не припада душом и целим бићем. Таква деца расту и у празне пубертетлије, како кажу за њих: „незаитересоване ни за шта“.
А како то да је дете препуно елана и интересовања и воље постало незаинтересовано ни за шта? Па тако што у свему што је оно хтело, ви сте га спречили забранама, непружањем могућности да ради то што је хтело, неподржавајући га и неверујући у његову посебност и успех.
Страшне последице дететовог губитка воље.
Та празнина деце и њихова незаинтересованост; тек су то велика отворена врата за све врсте порока, чак и оне најгоре. У САД-у је рађена студија међу оболелима од сиде, која је открила да огромна већина заражених сматра себе безвредним и да није ништа страшно ако свој живот упропасте. Да и онако не би било ништа од њих.
Дете са вољом и еланом
Деца која имају свест о својим даровима и која их развијају, која имају снове и верују да могу да их остваре, су много мање подложна пороцима, него она која не знају шта ће са собом и која немају никакав циљ. А то да деца сачувају своје снове и да су усмерена на њих је одговорност родитеља.
Морамо да почнемо да ослушкујемо своју децу. Не да слушамо шта комшије мисле, шта наше колеге мисле, шта наши родитељи мисле, сестре, браћа… Него шта дете жели да ради и чиме да се бави.
Оно ће све да вам каже и покаже ако слушате и сарађујете. Бог им је дао дарове, дао им је жељу да их развијају, дао им је и визију шта желе да раде. Требамо само да им пружимо могућност да на тим даровима раде и да им не сметамо- да их не саплићемо и не обесхрабрујемо.
Помозимо деци да постану оно што јесу.
Зна цвет да треба да никне и да процвета. Ваше је само да сарађујете, да пружате услове, да цвећу пружите адекватно земљиште, да га заливате, и чувате од корова. Све остало ће цвет, односно Бог.
Знају кокошка и петао шта да раде и како да произведу јаја. Ваше је само да сарађујете, да пружате услове, да им обезбедите склониште, да их појите, храните и чувате од животиња које их лове.
Ништа више. Немоте да им сметате.
Не вреди да кокошку терате да даје млеко само зато што сада млеко има добру цену. У том случају нећете имати ни млеко ни јаја.
Нека свако буде оно што јесте, како га је Бог створио и како му је Бог широкогрудо дао. А свакоме је дао. Сваки је човек посебан у нечему. У томе посебном леже невероватне могућности. Морамо да почнемо да бивамо свесни тога, да дозволимо детету да се изрази, да умножава таланте, да се развије у личност каквом га је Бог створио и да оствари свој потенцијал.
Наш задатак као родитеља је да оспособимо дете да буде функционално и самостално. То ћемо остварити тако што ћемо му помоћи да се оствари у ономе што му најбоље иде и што највише воли да ради, али подучавањем детета радним навикама и навикавањем на самодисциплину.
На ову тему имате и чланке на следећим сајтовима:
Чланак на сајту „Мој педијатар“,
Хвала вам на читању,
подржите своју децу.